Ona je žena sa ciljom. Želja joj je da promeni svet na bolje
Amerah Al Tavel je tridesettrogodišnja princeza iz Saudijske Arabije koja inspiriše svojom željom da svet promeni na bolje.
Naime, princeza Amerah je prelepa, hrabra, samouverena i žena sa ciljem. Ona se hvata u koštac sa ljudskim problemima ne samo u Saudijskoj Arabiji, već i u svetu. Do sada je posetila 70 zemalja u želji da im pomogne da reše svoje najteže probleme. Uspela je da napravi utočište u Zapadnoj Africi, pruži pomoć žrtvama poplava u Pakistanu, otvori Centar za islamske studije na Univerzitetu u Kambodži, a predvodi misiju da pomogne Somaliji.
Ona je jedna od prvih žena u Saudijskoj Arabiji koja je odbila da nosi tradicionalne haljine koje prekrivaju celo telo, ali njen modni stil je uvek u dodiru sa njenom tradicijom.
Nije samo garderoba to po čemu se izdvaja princeza Amerah. Naime, ona vozi autobomil, ima visoko obrazovanje stečeno u Sjedinjenim Američkim Državama kao i diplomo iz poslovne administracije.
Amerah smatra da bi svaka žena u njenoj zemlji morala da dobije pravo da sama odluči da li će se školovati i nositi tradicionalnu odeću. Princeza Amerah je savršen primer osobe sa neverovatnom lepotom, britkim umom i blagim srcem. Ljudi kao ona su u stanju da promene svet na bolje.
A post shared by اميرة الطويل (@ameerahaltaweel1_) on
Nije samo garderoba to po čemu se izdvaja princeza Amerah. Naime, ona vozi autobomil, ima visoko obrazovanje stečeno u Sjedinjenim Američkim Državama kao i diplomo iz poslovne administracije.
Amerah smatra da bi svaka žena u njenoj zemlji morala da dobije pravo da sama odluči da li će se školovati i nositi tradicionalnu odeću. Princeza Amerah je savršen primer osobe sa neverovatnom lepotom, britkim umom i blagim srcem. Ljudi kao ona su u stanju da promene svet na bolje.
Kako je potpukovnik Stoimen Stoimenov odbranio kasarnu u dugom selu u Hrvatskoj 1991. godine. Tuđmanovi pregovarači pokušavali da ga podmite i da u ruke ZNG preda značajnu količinu oružja
POTPUKOVNIK Stoimen Stoimenov, komandant ogromne kasarne JNA u Dugom Selu kraj Zagreba, koji je četiri meseca odolevao u obruču 1991. godine, mogao je da bira između miliona dolara koji su mu nudili Tuđmanovi pregovarači i oficirske časti da ne dozvoli da ogromna vojna tehnika padne u ruke ZNG. Odabrao je da brani obraz JNA i kasarnu u kojoj je bilo više od 200 tenkova, transportera, samohodnih haubica. Svu tehniku, uključujući i uništenu, evakuisao je u Dvor na Uni početkom decembra 1991. Najveće kasarne oko njega – varaždinska, bjelovarska… tog leta i jeseni su „pale“, a oružje je zarobljeno. Neki, kao major Milan Tepić, hrabro su poginuli vršeći dužnost. Stoimenov koji se sa svojim vojnicima našao u nemogućem položaju, odlučio je da pogine ako treba. Branio je kasarnu u kojoj je umesto 2.500 vojnika zatekao 190 ljudi, a „izašao“ je u decembru na začelju stroja od 117 hrabrih.
Za ovaj podvig Stoimenov je nagrađen najvećom nagradom do tada u JNA – 40 miliona dinara. Prema tadašnjem kursu, to je bilo nešto manje od 700 maraka!? Novac je, veli, potrošio slaveći sa kolegama koji su dobili nagrade u vidu unapređenja. Za njega se potom u Srbiji nije našlo „formacijsko“ mesto pukovnika.
Priča o zaboravljenoj hrabrosti potpukovnika Stoimenova počinje 3. septembra 1991. kada se iz Zagreba, po naređenju generala Dušana Uzelca, „probio“ u, bunkerima opkoljenu kasarnu u Dugom Selu. Stigao je u civilu, šinobusom, prošao mimo bunkera i došao u kasarnu. Kada je ušao i upostavio vezu sa Zagrebom, Uzelac mu je poručio: „Od sada si komandant!“
– Sazvao sam odmah sastanak oficira i podoficira. Sve zajedno bilo nas je 26 – počinje priču potpukovnik. – Odmah posle mog govora i poziva da čuvamo čast zakletve, jedan kolega mi se obratio rečima: „Takvih kao ti do sada smo videli četvoricu.“ Nisam znao šta ću, nego sam ih podsetio na Dražu Mihailovića i njegovo odbijanje da se preda Nemcima. Završio sam rečima da može da me ubije svako ko me vidi da nameravam da bežim ali sam i napomenuo da pravo da „sudim“ zadržavam i za sebe!
Kasarna Dugo Selo kraj Zagreba bila je najnaoružanija u Petoj armijskoj oblasti. U njenim hangarima bilo je 211 oklopnih oružja, od tog broja 93 tenka, 60 transportera, samohodne haubice… Odmah kraj kasarne nalazilo se skladište sa municijom duplo veće od onog koje je branio Tepić, plus magacin sa 10.000 automata, vlasništvo TO.
– Prvi zadatak je bio da osiguram odbranu sa manje od 10 odsto predviđenog ljudstva – nastavlja Stoimenov. – Izmestio sam tenkove koji su bili ukopani kraj žice, odredio nove položaje minobacačima i naredio da se na nišan uzmu sve strateške tačke u gradu. Bio sam odlučan da dignem u vazduh skladište ukoliko napad počne. U to vreme tenkovi iz Varaždina već su bili razmešteni oko mene. Odmah po mom dolasku počeo je psihološki rat.
Čelni ljudi Tuđmanovog kriznog štaba – Stjepan Benčec, Zvonko Teklić, izvesni Šola, svaki dan su „pregovarali“ sa vojskom preteći i pozivajući na predaju. U kasarnu su dolazili sa posmatračima OEBS. Potpukovnik Stoimenov ih je upoznao sa nanišanjenim ciljevima i vrlo brzo su shvatili da moraju da budu mudriji.
– Jednom su došli i nudili mi u zamenu za kasarnu da ja kao Bugarin ostanem u Dugom Selu, a da mi oni obezbede odgovoran posao u pošti – nastavlja Stoimen. – Par dana kasnije, uz napomenu da su me potcenili, nudili su mi da budem gradski matičar, na šta sam odgovorio da bi u tom slučaju mogao samo da im izdajem smrtovnice. Sledeći put nudili su kofer dolara i da me prebace na državnu granicu koju odaberem.
Od septembra do decembra 1991. život vojnika je bio pakao. Pošto je kasarna bila zaštićena minama ustaše su svako malo ubacivali pse kroz ogromne površine ograđene žicom tako da su detonacije bile svakodnevne, a mrtvih životinja svugde. U isto vreme, iz komande JNA u Zagrebu je stiglo naređenje da se unište oruđa za koje nema posada, tako da je krenulo paljenje tenkovskih motora, lupanje periskopa, uništavanje cevi i municije, dan i noć. U opštoj depresiji, neki od vojnika i oficira koristili su dolaske stranih posmatrača da pobegnu iz kasarne. U decembru je ostalo 117 „spartanaca“.
– Svaki dan je bio jeziv, a možda najgori 7. oktobar – priča dalje sagovornik.
– Tog dana krenuli su da pucaju ka kasarni, a Benčec i Šola su obavestili kako je pokušan atentat na Tuđmana i da imaju naređenje od generala Tusa da nas napadnu. Odgovorio sam da rade svoj posao i podsetio ih da je moj da sravnim sa zemljom i obližnju centralnu gasnu stanicu koja vodi ka Sisku. Ta noć je zaista bila duga…
Foto: Tanjug
Kasarna u Dugom Selu nije pala. U novembru 1991. posredstvom OEBS potpisan je dogovor sa Hrvatskom o izvlačenju ljudstva i tehnike JNA iz Dugog Sela. Tog 2. decembra kolona od 171 vozila krenula je u Dvor na Uni. U kasarni sa onesposobljenom tehnikom ostao je oficir Jordan Rodić i 10 vojnika, da čuvaju oštećena oruđa. I to su kompletno izvukli na vučnim vozovima u nekoliko konvoja do 23. decembra.
Na kraju, za „Novosti“, Stoimenov otkriva i ličnu dilemu u koju su ga „bacili“ hrvatski pregovarači iz Kriznog štaba.
– Ja sam etnički Bugarin iz Donje Ljubate kod Dimitrovgrada i zaista sam u trenucima malodušnosti pomišljao da sam „prodan“. Ipak, uvek kada bi dolazile te misli, sećao sam se razgovora sa starijim bratom, takođe oficirom, koji sam vodio telefonom ranije u junu gde mi je on poručio da „živ ne izdam“. „Uniforma nam je obojici dala život“ – poručio mi je tada brat.
PRKOS BIVŠEG KOMANDANTA
DOK je trajalo ustaško ludilo u Dugom Selu oko kasarne JNA, Hrvat Stjepan Garešić, bivši komandant teritorijalne odbrane JNA, prkosio je ustašama žestoko. Dolazio je redovno na kapiju kasarne i vojnicima donosio kolače, vino, rakiju, naočigled ZNG.
– Taj čovek je bio hrabar. Poručivao nam je „izdržite momci“ i rugao se Tuđmanovim vojnicima. Umro je nedavno i nema poroda. Zato ovo i pričam i čuvam njegovu sliku – govori Stoimenov.
OBRIJALI VOZAČE
TEHNIKA iz Dugog Sela, prema sporazumu sa Hrvatima, izvlačena je uz pomoć šlepera iz Srbije. Oko 50 kamiona sa registracijama Vranja, Leskovca, Niša, dva dana je putovalo do tačke susreta u Hrvatskoj gde su ih sačekali Tuđmanovi policajci zabranivši im ulazak jer su navodno neobrijani. Liče na četnike.
– Prema priči koju sam čuo, tu su posredovali evropski posmatrači da se „vozači obriju“ – govori Stoimenov. – Hrvati su im dali neke tupe brijače i ovi ljudi su u Dugo Selo stigli potpuno iskasapljenih lica. To je za njih bila velika pobeda nad „četnicima“ u Dugom Selu.
DUGE CEVI TERITORIJALNE ODBRANE
PREMA dogovoru Beograda i Zagreba a posredstvom OSCE, Stoimenov je trebalo da preda naoružanje iz kasarne koje je pripadalo TO. Radilo se o 10.000 cevi a Hrvati su pokušali 26. novembra da u kasarnu dođu sa pripadnicima ZNG i vojnim kamionima da „tovare“ svoje!
– Naravno da sam znao da može doći do krvoprolića i tu kolonu sam zaustavio tenkovskim cevima par stotina metara od kapije. Potom sam rekao ljudima iz Kriznog štaba da nabave traktore i da kao radnike dovedu civile. Tek kada su se tako organizovali, puštao sam dva po dva traktora u kasarnu. Ceo dan su radili.
Svaka vojna vežba, baš kao i svaka vojna parada, jedna je vrsta političke i vojne poruke. Kako domaćoj tako još više inostranoj javnosti. Vojni poligon Nikinci bio je poprište najveće ovogodišnje vojne vežbe „Čelik 2017” povodom Dana Vojske Srbije, Dana pobede i Dana Evrope.
Piše: Miroslav Lazanski
Uz prisustvo predsednika Srbije i vrhovnog komandanta oružanih snaga Tomislava Nikolića, premijera i budućeg predsednika i vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića, kao i celog državnog vrha Srbije, tu su bili i predsednik i premijerka Republike Srpske Milorad Dodik i Željka Cvijanović, kao i ministarka odbrane Slovenije Andrea Katič.
Ako se nekada borbena moć jedne armije merila po tonama čelika izbačenim u jedinici vremena, toj formuli se danas pridružila i gipkost i rastresitost borbenog rasporeda, kao i digitalna sfera borbenih operacija. Deo od svega toga videli smo na poligonu Nikinci, naravno, koliko je to bilo moguće s obzirom na dimenzije poligona. Odnosno, za samohodne haubice „nora B-52” kalibra 155 mm poligon Nikinci suviše je mali da bi ispalile artiljerijsko zrno na krajnji domet od 42 km, pa su sva gađanja bojevom municijom bila na dometu do 12,5 km.
Dakle, vežba je započela gađanjem iz pešadijskog naoružanja, iz snajpera 7,62 mm i teške snajperske puške „crna strela” od 12,7 mm. Pokazano je i dejstvo nove domaće puške modularnog kalibra od 6,5 mm „grendel”, koja bi mogla ući u sastav specijalnih jedinica vojske i policije, ili kao oružje vodnog snajperiste. Masovnije naoružanje novim, osnovnim, pešadijskim kalibrom teško je izvodljivo u sadašnjim ekonomskim uslovima, jer to zahteva sasvim novu logistiku. Osim toga, nijedna armija u svetu još nije usvojila pešadijski kalibar od 6,5 mm, uz činjenicu da bismo usvajanjem tog novog kalibra imali tri osnovna pešadijska kalibra: 5,56 mm, 7,62 mm i 6,5 mm. A to sebi ne mogu da priušte ni Rusija, ni Amerika. Jeste da se kalibar 6,5 mm pokazao kao precizan na udaljenosti od 500 metara, ali danas se moderan pešadijski boj ne vrši na tim daljinama. Snajperska borba, to je moguće.
Posle pešadijskih gađanja nastupila su borbena vozila iz lepeze proizvoda kompanije „Jugoimport–SDPR“: tri oklopna vozila „lazar 3” i jedno oklopno vozilo „miloš”. Dva „lazara-3” bila su naoružana DUBS-om od 12,7 mm, oni imaju kapacitet prevoza borbenog odeljenja pešadije od 10 vojnika i u toj su verziji zapravo oklopni transporteri. No, „lazar 3” sa ruskom kupolom, naoružan topom od 30 mm, automatskim bacačem granata od 30 mm i mitraljezom od 7,62 mm, odlično je borbeno vozilo pešadije kakvo odavno nedostaje vojsci Srbije. Problem je cena ruske kupole sa naoružanjem, koja ide do 400.000 dolara, što puno povećava ukupnu cenu borbenog vozila. U svakom slučaju, sa „lazarom 3” vojska Srbije, koja do kraja godine treba da dobije prvih 18 vozila, jača moć i ukupnu mobilnost svojih kopnenih brigada. Za kompaniju „Jugoimport–SDPR” to je odlična referenca za izvozne poslove, jer teško je prodavati neki borbeni sistem inostranim kupcima ako nije u naoružanju domaće vojske.
Na vežbi „Čelik 2017” nastupili su i jugoslovenski tenkovi M-84, tri tenka od kojih su dva imala određene modifikacije u vidu rešetke na zadnjem delu kao predoklopa za rakete, nešto u stilu „strajkera”, što su i Rusi primenili kod novog tenka tipa „armata”, novi dodatni aktivni oklop na čeonom delu korpusa tenka i kupole, DUBS sa mitraljezom od 12,7 mm na kupoli tenka i jača pogonska grupa – rezultat rada Vojnotehničkog instituta i Tehničkog remontnog zavoda Čačak.
Videli smo i borbena vozila BOV sa DUBS-om od 12,7 mm, nastupilo je i borbeno vozilo „miloš” takođe sa DUBS-om od 12,7 mm, sve proizvodi kompanije „Jugoimport–SDPR”. „Miloš” je na testiranjima pokazao odlične rezultate i policija i vojska Srbije dobijaju u njemu modernu borbenu platformu 4 puta 4, koja opciono može biti naoružana i PVO raketama „šilo”, ili protivoklopnim projektilima tipa „konkurs”. Takvo vozilo dugo nismo imali u arsenalu naše vojske.
Veliku preciznost u gađanju pokazao je i samohodni artiljerijsko-raketni sistem PVO „pasars” sa topom „bofors” od 40 mm, inače popularni „terminator”. Integraciju topa na standardni kamion FAP, sa dodatnom hidraulikom radi stabilizacije, izvršila je privatna kompanija „Srboauto”. Inače, i nova verzija višecevnog raketnog bacača „oganj” od 128 mm ima istu oklopljenu kabinu kao i „terminator”, što pokazuje dobar trend unifikacije i ušteda u vojsci Srbije.
Vrlo impresivno je bilo i gađanje iz šestocevnog lansera raketnog sistema „alas”, koji je razvijen za potrebe oružanih snaga Ujedinjenih Arapskih Emirata. Projektili tog sistema navode se putem optičkog kabla, a krajnji domet varira od verzije rakete, od 25 do 40 km. Sistem je razvila kompanija „Edepro” iz Beograda.
Negde na sredini vežbe iznad nas je protutnjao mlazni jurišnik „orao”, izbacio IC mamce i lansirao rakete, dok su borbeni helikopteri „gama” ispalili vođene protivoklopne projektile „maljutka”. Testiranje i probna lansiranja balističke rakete iz sistema „šumadija”, dometa 300 km, biće obavljeni ovih dana u Pakistanu, jer su tamošnje pustinje ipak veće od poligona u Nikincima. U Pakistanu se uspešno završava i testiranje naše samohodne haubice „nora 52”, Pakistanci najavljuju kupovinu fantastičnih 700 „nora” .
Vežba u Nikincima bila je u nekim digitalnim segmentima pokaznog bataljonsko-brigadnog nivoa, celu vežbovnu prostoriju neprekidno su „pokrivale” domaće bespilotne letelice. Završna scena vežbe bilo je spektakularno, istovremeno, lansiranje raketa iz sistema „morava” i „oganj”, što je podsetilo na završne operacije Crvene armije pred Berlinom 1945. Pravi Dan pobede.
A poruka jeste da Srbija jača i razvija svoje oružane snage radi stabilnosti i mira, kao prevenciju za bilo čije avanturističke planove ka našim prostorima i našim ljudima. I ništa više.
Da, treba čestitati i autoru koji je dao ime vežbi „Čelik 2017”. Napokon jedan pravi vojnički naziv za vojnu vežbu…
Jedini svetac koji i sada hodi među nama. Tako mnogi monasi opisuju Svetog Vasilija Ostroškog
Manastir Ostrog u kome se nalaze mošti Svetog Vasilija, obilaze svi oni koji traže spas i isceljenje od steških bolesti i muka koje su i zadesile. Sveti Vasilije poreklom je iz sela Mrkonjići u Hercegovini. Zamonašio se i svoj podvižnički život započeo je u trebinjskom manastiru Uspenja Presvete Bogorodice.
Kao episkop zahumsko-hercegovački i skenderijski, Sveti Vasilije je živeo u manastiru Tvrdoš. Kada su Turci razorili manastir, Sveti Vasilije je prešao u Ostrog, gde se i upokojio 1671. godine. Iz stene pored koje se upokojio, izrasla je vinova loza.
Kada se Sveti Vasilije upokojio njegova kelija bila je obasjana svetlošću, a narod je počeo da dolazi na njegov grob i moli se.
Postoji i predanje prema kome se kaže da je sedam godina nakon smrti, Sveti Vasilije počeo da se javlja u snu tadašnjem igumanu u Župi kod Nikšića i jednom prilikom mu je rekao da dođe u Ostog i otvori njegov grob. Iguman župski ga je poslušao, a kada su grob otvorili našli su očuvano telo Svetog Vasilija. Kaže se još da je mirisalo na bosiljak.
Foto: Wikimedia/Gavinevans, svetigora.com
Još za života Sveti Vasilije je smatran svecem.
Budući da manastir Ostrog samo tokom leta poseti oko 300.000 vernika, manastir se smatra jednim od najvećih pravoslavnih svetilišta u celoj Evropi.
Mošti Svetog Vailija počivaju u donjoj ostroškoj crkvici. Po Svetome Vasiliju nazvane su mnoge ustanove i podignuti mnogi hramovi..
Za Svetog Vasilija Ostroškog kažu da je jedini svetac koji ne prašta uvrede i strogo kažnjava nevernike.
Za vreme austro-ugarske vladavine Bosnom i Hercegovinom okupila se bila 1895. godine velika masa sveta u Bileći, pred kancelarijom kotarskog predstojnika M. Adamovića da traže prolaznice (propusnice) za Crnu Goru radiodlaska u Ostrog.
Oko 9 časova izjutra iziđe Adamović na balkon, uz koji su bile kamene stepenice i oštrim tonom progovori narodu:
“Zalud me čekate! Ne dam vam propusnice za Ostrog! Zašto tamo idete, glupi narode, kad vam tamo nema ništa osim one suve trupine što su Crnogorci stavili u kovčeg i proglasili za sveca!”
Izgovorivši ove reči okrene se nekako nespretno na poziv jednog svog činovnika, te mu se momentano poklizne noga i on se stropošta niza stepenice i slomi nogu. Odneli su ga odmah u bolnicu gde se lečio čitava dva meseca.
Iz bolnice je poručio da se narodu izdaju propusnice i da svako ko želi može ubuduće nesmetano ići u Ostrog. I sam je kasnije poslao dobar prilog manastiru i zavetovao se da će to i ubuduće činiti svake godine.
Smatrajući ovaj svoj težak polom kao kaznu Božiju za psovanje Čudotvoraca i Ugodnika Božijih, otada se više nikada nije rugao i pogrđivao pravoslavne svetinje.
Fotografije sa Svete Službe /manastirostrog.com
Obećanje na Ostrogu
Ako stare ljude pitate za Svetog Vasilija reći će vam da je to jedini svetac koji ne prašta. Ako ste došli na Ostrog da izmolite od sveca nešto, ono na šta se zavetujete morate i da ispunite.
Bila jedna žena iz Hercegovine koja se po povratku iz manastira hvalila koliko je para ostavila kod ćivota. U snu joj se javi Sveti Vasilije sa rečima da mu te pare nisu potrebne. Ujutru su je te iste pare čekale ispod jastuka.
To je dokaz da je vaša volja da ostavite, ali i volja Svetog Vasilija da li će primiti dar. Isto kao što je njegova volja i odluka da li će uslišiti vašu molitvu.
Mnogi kažu da vam osim čistog srca ništa nije potrebno kada se zaputite na hodočašće na Ostrog.
Neustrašivi i prirodni je vođa, rođena da bude na čelu, zbog čega je i prvi znak zodijaka – svojom energijom, harizmom i dinamičnošću u stanju je da pokrene ostalih 11 znakova.
Uvek se raduje novim izazovima pa je tipična Ovnica ranoranilac koji jedva čeka da započne novi dan i vidi šta će joj on doneti. Ipak, zbog svoje nestrpljivosti sklona je da pređe na novi izazov pre nego što prethodni završi do kraja.
Večiti je i nepokolebljivi optimisa, te je polje njenog interesa često borba za prava drugih kao i borba za bolju budućnost. Zna biti vrlo zaigrana i veliki je avanturista koji uvek gleda napred, a retko u prošlost. Kao i svi ima mana, a njene su najčešće egoističnost, prevelika tvrdoglavost i ljubomora.
Ljubav
U ljubavi je vrlo strastvena. U ljubavnim igricama voli da preuzme inicijativu i bude ta koja će zavesti drugu stranu, a isto tako voli da je po njenom te prepiranja i svađice doživljava kao predigru seksu. Muškarcima je često magnet jer je doživljavaju vrlo intenzivnom i intrigantnom, a osvajanje Ovnice neretko je izazov.
Kad je zaljubljena oseća se najživljom i sve u njenom životu tada postaje ekstremno. U vezi ne želi da se oseća podčinjenom, ali povremeno pokazivanje ljubomore i posesivnosti laskaju joj jer za Ovnicu to je znak da partner zna koliko ona vredi.
Romantika joj nije nužna, ali partnerova pažnja itekako jeste. Među retkim je ženama koje mogu da odvoje ljubav i seks. Nekad joj je lakše da se izrazi seksualno nego emocionalno, te će želeti da stvari idu polakše ako je u pitanju ljubav. U seksu se oslikava njen avanturistički duh – obožava da isprobava nove poze i nova mesta za seks.
Prijateljstvo
Kako i u ljubavi, žena Ovan i u prijateljstvu može biti poput bujice – u jednom trenutku donosi uzbuđenje i haos, a u idućem je više nema. Prijateljstva s Ovnicom često su vrlo intenzivna, i onda kada ne traju dugo, ali ona uvek ima i prijatelje za ceo život. Praktikuje da imati širok krug prijatelja jer konstantno menja interese i njen tempo ne mogu svi pratiti.
Druge privlači u vlastito društvo zbog doze opasnosti i nepredvidljivosti koju žena rođena u tom astrološkom znaku nosi poput druge kože. Ipak, prijatelji nekad teško razumeju njenu izrazitu nezavisnost, a prijateljice zbog te njene osobine znaju da budu i ljubomorne na nju. Kad ide u večernji izlazak ne treba joj horda prijatelja već dvoje, troje bliskih osoba koje razmišljaju slično kao ona spremnih na ludi provod. Društvo Ovnice garantuje zabavu.
Izgled
Fokusiran i iskričav pogled, neukrotiva kosa, visoko, izražajno čelo i pomalo agresivan stav fizičke su odlike po kojima ćete prepoznati Ovnicu. Glavni deo tela kod predvodnice zodijaka je glava koja je najčešće izdužena te u visini očiju prilično široka dok je kod brade uska.
Njen zaštitni znak su i istaknute i guste obrve. Vrat je takođe izdužen, a ramena jača i široka. Srednje je visine i prilično mišićavog tela. Oči su joj smeđe ili sive, a koža vrlo dobre teksture.
Stil
Obožava da privlači pažnju, a kako bolje privući pažnju nego vatrenom, crvenom bojom, zaštitnom bojom Ovna! Crvena reflektuje čistu, sirovu energiju i živost duha koje poseduje Ovan. Perfektno izgleda u kožnim odevnim predmetima, voli i svetlucavo i sjajno, a njen zaštitni kamen je dijamant koji je sinonim za snagu, nevinost i čistoću što su glavni kvaliteti koji se povezuju s Ovnom.
Jako joj je bitno da bude fit zbog čega mnoge žene rođene u ovom znaku predano vežbaju, a kako su sportski tipovi dobro im stoji i sportski stil odevanja. Vole jednostavne frizure za koje je potrebno malo vremena.
Bajka se dešavala pred našim očima. Obožavali smo njihovu ljubav
„Ti si sve što oduvek sam htela, dva života spojena u delima“.
Ovaj stih je iz pesme „Moja magija“, jedne od snažnih balada, nabijenih čistom emocijom i potresnom iskrenošću, koje je Josipa Lisac posvetila svojoj večnoj ljubavi, preminulom umetniku Karlu Metikošu. „Jedne od“, jer Josipa često ističe kako su sve njene pesme posvećene Karlu.
Njihova ljubavna priča je jedna od nekoliko njih koje su već ušle u antologiju ex-Yu umetnosti. Ove su priče posebne i inspirativne onoliko koliko su jedinstveni (bili) njihovi protagonisti, a opet su toliko životne, nesavršene, stvarne. I u jednom slične – snažnije od smrti.
Josipa Lisac i Karlo Metikoš
Par sa početka naše priče svoju je započeo jedne februarske večeri 1971. godine. Josipa je tek zakoračila u dvadesete godine, još uvek bila neshvaćena devojčica izgubljena na muzičkoj sceni, koja je sa divljenjem i nepoverenjem gledala u pevačicu neverovatnog glasa i neuobičajenog izgleda.
Karlo Metikoš je, sa druge strane, već uveliko bio muzički pustolov Met Kolins. Tako je glasio pseudonim šarmantnog rokera, nastao na ulicama Pariza, gde je Karlo danima spavao pod vedrim nebom, živeći među skitnicama, tragajući za angažmanima. A kada su oni došli, vodili su ga od Sovjetskog Saveza, preko Irana do Etiopije. Usput se verio više od 20 puta, za jednu groficu, nekoliko manekenki, kćerku generala, konobarice…
Ali, sve je to iz korena promenio jedan povratak u Petrinju, gde je na nastupu upoznao Josipu.
„Bila je, onak’, malo debeljuškasta, slatka, al’ je fenomenalno pevala“, rekao je jednom o njoj, „prva ploča koju je Josipa u životu kupila bila je – ploča Meta Kolinsa! Sudbina…“
Od tog trenutka, njena karijera mu je postala znatno važnija od njegove. Njihov prvi zajednički album zvao se „Dnevnik jedne ljubavi“; sasvim prigodno, jer su im životi postali baš to. On je stvarao muziku za nju, ona ju je izvodila kako niko drugi nikada ne bi mogao. Zajedno su stekli slavu, zajedno ostali potpuno drugačiji i sasvim svoji, zajedno putovali i živeli umetnost.
Karlo je umro mlad, krajem 1991, u 51. godini života. Ali, njihova ljubav nije. Već naredne godine, Josipa je organizovala koncert u njegovu čast, što postaje i ostaje tradicija sve do danas. Zajedno sa njenim pominjanjem Karla i njegove večne prisutnosti u njenom životu i pesmama.
„U braku se gubi identitet, ne bih mogla da podnesem da me iko nazove svojom ženom… za Karla nikad nisam bila njegova žena, samo Josipa”, rekla je na jedno od mnogih pitanja zašto se nikada nisu venčali.
Nada i Džimi Barka. Lepa Trajković i Flojd. Julijana i Prle. Milena i Dragan. Po mnogim rolama ćemo ih zauvek pamtiti, ali možda najviše po njihovim ulogama supruge i supruga u braku koji je trajao duže od četiri decenije.
Radnja ove romanse započela je još turbulentne 1969. godine, kada su se upoznali na snimanju filma „Horoskop“. Milena je već bila nova zvezda jugoslovenske kinematografije i lepotica za kojom su mnogi uzdisali. Dragan još uvek samo mladi frajer sa beogradske kaldrme, koji pokušava da se izbori za svoje mesto na velikom platnu.
„Kada sam joj prišao, imao sam utisak da mi je to stara školska drugarica koju dugo nisam video ili neka devoka iz kraja koju poznajem ceo život. Upravo u tome je njena prava veličina”, reći će Dragan posle o njihovom upoznavanju.
Nije trebalo dugo da poznanstvo preraste u ljubav, ljubav u brak, a brak u domaću verziju „American Sweethearts“ fenomena. A i taj brak je, baš kao ljubav, započeo – na filmskom setu.
„Usred snimanja jednog filma, zamolili smo reditelja da nas pusti na pauzu. Poveli smo i našu kumu Seku Sablić i otišli u opštinu Vračar da se venčamo. Nakon venčanja smo se vratili na snimanje, i nastavili da radimo“, rekla je Milena u jednoj emisiji.
Milena sada nema niti jednu fotografiju sa svog venčanja, „samo“ ovu anegdotu, vredniju od svakog kadra. Možete li danas zamisliti tako nešto?
Ni Dragana više nema. Ovaj svet je napustio 2016, u 72. godini života. Iza sebe je ostavio karijeru vrednu divljenja i sećanje na jednog od poslednjih šmekera stare garde. I Milenu, koja još ponosno čuva mnoštvo svojih nagrada (među njima i jednu sa prestižnog Kanskog festivala), titulu najveće jugoslovenske filmske dive i uspomene na jednu zadivljujuću ljubavnu priču.
Silvana i Radmilo Armenulić
Ljubav između Silvane i Radmila Armenulića bila je među najkraćima, ali i najburnijima na ovoj listi. Priča dostojna holivudskih filmova sadrži sve elemente pravog blokbastera – teško detinjstvo, još teže odrastanje, velika prijateljstva, još veće uspehe, princa (ne na belom konju, ali u belom svakako) i, nažalost, tragičan kraj.
Počela je u Doboju, u osvit Drugog svetskog rata, kada je rođena Zilha Barjaktarević, jedno od desotoro dece u siromašnoj porodici. Tragediju je upoznala mlada, kroz ranu smrt jednog od braće, a mlada je upoznala i muziku – svoju prvu veliku ljubav i izlaz u neki drugi svet.
Već sa 16 godina je počela da peva po sarajevskim kafanama, uprkos protivljenju roditelja, i to pod imenom Silvana, odabranom po uzoru na italijansku glumicu Mangano. Kafana nije bila njena ljubav, ali u njoj je pronašla osobu koja je to postala.
„Trebalo je izdržati neprijatnosti i poniženja. Ko nije bio među pijancima, ne zna koliko je to strašno“, govorila je posle.
Možda baš zbog toga, a možda zato što je i njen otac bio pijanica, Silvaninu pažnju je u jednom od beogradskih restorana privukao mirni gospodin koji je uvek pio samo sok od maline. Bio je to teniser Radmilo Armenulić, čije će prezime Silvana uzeti nakon venčanja 1961. godine.
Spoj profesionalnog igrača aristokratskog „belog sporta“ i kafanske pevačice iz Bosne delovao je kao jugoslovenska verzija „Pepeljuge“, a Silvana i Radmilo su podržavali jedno drugo u svojim sasvim različitim karijerama.
„Sećam se, došao je jednog jutra pravo iz kafane kod nas, seo je za klavir i počeo da nabada po dirkama. Tako je nastala pesma“, prisećao se Radmilo nastanka velikog hita „Šta će mi život“, koji je za Silvanu napisao njen veliki prijatelj Toma Zdravković.
Ali, za razliku od braće Grim, priča koju je pisao život nije imala srećan kraj. U oktobru 1976. godine, Silvana je, zajedno sa još dve osobe, poginula u saobraćajnoj nesreći pri povratku sa nastupa. Kažu da je na mestu nesreće pronađena polomljena violina.
Iako je trajala „svega“ 15 godina, ljubavna priča Armenulića ostala je jedna od najdirljivijih koje je Jugoslavija upoznala. Radmilo je, nakon igračke karijere, postao uspešan teniski trener i selektor, oženio se glumicom Mirom Peić, ali i danas redovno obilazi Silvanin grob i rado govori o njoj i njihovim zajedničkim trenucima.
Branka Petrić i Bekim Fehmiu
Ava Gardner, Marta Keler, Širli Mekejn, Klaudia Kardinale, Kendis Bergen… Mnoge je svetske lepotice upoznao Bekim Fehmiu, i mnoge od njih su želele da mu budu ono što mu je bila Branka Petrić. Ipak, baš njih dvoje su postali jedan od slavnih jugoslovenskih parova.
Oboje glumci, upoznali su se na beogradskoj akademiji, gde je ona došla iz Novog Vinodolskog, a on iz Sarajeva, preko Kosova. Ono što će postati jedna od najvećih ljubavi, počelo je krajem pedesetih godina prošlog veka kao prijateljstvo.
„Bio je nenametljiv i ničim nije davao do znanja da ga neka devojka privlači. Ali je devojke privlačio i da ništa ne čini, što je svakako bilo intrigantno. Kad je reč o nama, nije to bila ljubav na prvi pogled. Nekoliko godina mi je bio samo kolega“, prisećala se Branka.
Kolega je prestao da bude 1960, a suprug je postao 1968. godine. Godinu dana ranije, Bekim je postao i velika zvezda, zahvaljujući ulozi u filmu „Sakupljači perja“. Usledili su angažmani u Italiji i SAD, saradnje sa velikim Dinom de Laurentisom i Šarlom Aznavurom, pojavljivanja sa holivudskim lepoticama…
Sve to vreme, uz njega je bila Branka, puna ljubavi prema Bekimu i poverenja u snagu njihovog braka, retko ljubomorna na neku lepoticu s naslovnice. Jer, na kraju krajeva, i ona je stvarala uspešnu karijeru u Jugoslaviji i plenila pažnju kolega, kritičara i publike.
Međutim, devedesete, mračne godine ovih prostora, donele su pomračenje i u Bekimovom životu. Pogođen svim dešavanjima, ponosni Jugosloven albanskog porekla se povlači u sebe, a 2010. okončava svoj život u 74. godini, pucnjem iz pištolja.
„Sklon sam da mislim da još nisam okrenuo tu stranicu života koja sudi i presuđuje. Svestan sam, ipak, da se svakodnevno okreću stranice života i da samo od nas zavisi kojoj ćemo dati značaj“, zapisao je tri decenije ranije.
Najveći simbol velike Brankine i Bekimove ljubavi su dva sina, mlađi Hedon i stariji Uliks, koji i sam gradi ozbiljnu glumačku karijeru.
Gabi Novak i Arsen Dedić
Jedna ovakva lista ne bi mogla da prođe bez najpoznatijeg muzičkog para između Vardara i Triglava. U pitanju su, naravno, Gabi i Arsen.
O njima smo nedavno pisali. S tim da bi se o njima moglo napisati još bezbroj članaka. O njihovoj odluci da izađu iz tadašnjih brakova i napišu svoju zajedničku bajku. O pesmama koje su upućivali jedno drugome, o teškim trenucima koje su zajedno proživeli, o srećnima koje su stvorili… O njegovom odlasku i njenim suzama koje su tekle kada je pričala o njemu i njima.
Ali, da se ne ponavljamo. Priča o Gabi i Arsenu je ovde, a snimak nastupa njih dvoje sa sinom Matijom – koji govori više od svih reči – verovatno je najbolja tačka na ovu celu listu.
Tačnije, ne tačka, već tačka-zarez, jer velike ljubavi i priče o njima nikada ne završavaju.
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti
„Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti.
Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
„Nedelja – dan bez budućnosti.“
Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla.
Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti.
Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.“
Tekst je napisao David Albahari 2010. godine, a objavljen je u Politici.
Porodica Dunđerski je bila jedna od najbogatijih porodica u tadašnjoj Austrougarskoj, a svakako najuticajnija srpska porodica u toj državi. Do neslućenih granica bogatstva i uticaja uzdigao ju je upravo Lazar Dunđerski, otac tragično preminule Lenke, muze Laze Kostića.
Lazar Dunđerski bio je najbogatiji Srbin svog doba. Od prezimena porodice Dunđerski načinio je sinonim za bogatstvo i ugled, ali mu na porodičnom planu to, nažalost, nije donelo sreću. U braku sa Sofijom Đorđević, ćerkom paroha u Sentomašu imao je dvojicu sinova – Gedeona-Gedu i Đorđa, i ćerke Milku, Olgu i Jelenu Lenku.
Nakon smrti mezimice, voljene ćerke Lenke, Lazar je živeo povučeno, iako to nije uticalo na njegovo bogatstvo koje je nastavilo da raste. Bio je veliki dobrotvor srpske sirotinje i mecena i prijatelj mnogih umetnika. Tu je spadao i Laza Kostić kojeg je Lazar posećivao u Somboru sve do pesnikove smrti 1910. godine.
Lazar Dunđerski umro je 1917. godine u dubokoj starosti u Bečkom sanatorijumu kao najbogatiji Srbin Vojvodine. Sahranjen je u Srbobranu u porodičnoj kapeli Svetog Georgija pored oca i voljene ćerke.
Gedeon Geda Dunđerski
Đorđe Dunđerski
Gedeon Geda je godinu posle smrti sestre doktorirao prava u Budimpešti u 21. godini.
Kao ravnopravni ortak sa ocem upravljao je celokupnom porodičnom imovinom. Oženio se izvesnom Teodorom Vlahović i imao dva sina, Dušana i Lazara, i ćerku Sofiju.
Bio je najkrupniji zemljoposednik u Srbobranu. Imao je nekoliko spahiluka sa zamkovima, parkovima i lovilištima, nekoliko fabrika, hotel “Kraljica Marija” u Novom Sadu… Posedovao je: pivare u Čelarevu i Zrenjaninu, kudeljaru u Čelarevu, dve fabrike špiritusa – u Srbobranu i Čelarevu, parni mlin u Srbobranu fabriku ulja u Srbobranu, kao i više industrijskih preduzeća u Novom Sadu. U Čelarevu je podigao ergelu za uzgoj punokrvnih i polukrvnih konja.
Umro je u sanatorijumu „Siesta“ u Budimpešti 1939. Sahranjen je u porodičnoj kapeli u Srbobranu. Ipak, možda nastužniju sudbinu je imao najstariji sin Lazara Dunđerskog i Lenkin brat Đorđe.
On je studirao agronomiju u Nemačkoj. Živeo je na dvorcu u Kulpinu, na nekadašnjem
spahiluku porodice Stratimirović, a svoje aktivnosti je usmerio na mnogobrojna industrijska preduzeća koje je posedovao od kojih su najznačajnija: Kamendin u Novom Sadu, (fabrika seruma), Kulpin u Novom Sadu (fabrika mesnih prerađevina koja je dobila ime po dobru u Kulpinu), Grafika (umetnički štamparski zavod)…
Na svom dobru u Kamendinu je imao veliku ergelu konja. Bio je saosnivač hipodroma u Beogradu i Sajma u Novom Sadu.
Bio je oženjen Olgom, ćerkom generala Mitra Martinovića. Imali su sina Gedeona i ćerku Nadeždu.
Teška vremena za porodicu su nastupila nakon 1945. godine. Đorđe je osuđen zbog „saradnje sa okupatorom“ i osuđen lišavanjem slobode sa prinudnim radom u trajanju od sedam meseci, ali i konfiskacijom celokupne imovine.
Kasnije je utvrđeno da, ne samo što je izbegavao da sarađuje sa okupatorskom silom i da su mu Nemci bez ikakvog pitanja oduzeli imovinu i raspolagali njom, već da je tokom Drugog svetskog rata u velikoj meri pomagao rad Matice srpske i Srpske pravoslavne crkve, pa čak i narodnooslobodilački pokret.
Kaznu zatvora nije nikada odslužio. Umro je u Novom Sadu u jesen 1950 u 84. godini života. Godine 2008. sud u Novom Sadu je konstatovao da Đorđa Dunđerski nije imao „pošteno suđenje“ i da je čitav postupak imao za cilj konfiskaciju njegove ogromne imovine i rehabilitovao ga.
Osobe koje su imale iskustvo bliske smrti ili čak napuštanja tela, intrigiraju naučnike još odavno.
Sa pacijentima koji živopisno opisuju iskustvo zaslepljujuće bele svetlosti, fascinantno je i začuđujuće šta to čovek zapravo doživljava nekoliko trenutaka pred smrt. Hemijski stručnjaci su konačno pronašli odgovor šta se tačno dešava u toj jednoj minuti koja prethodi smrti.
Prvi korak pred smrt je osećaj zle kobi
Iako se čini neverovatno, naučnici Američkog društva za hemiju, kažu da je iskustvo bliske smrti slično gledanju horor filma u kome ubica juri žrtvu sa sekirom. Osećaj kao da ste tamo jer se identifikujete sa žrtvom, izaziva osećanje straha pa osećaj pre smrti i osećaj koji ima žrtva napada skoro su isti.
Drugi korak je hemijska reakcija na strah
Kao kada doživite nalet adranlina izazvanog strahom dok gledate ubicu kako se nadvija nad žrtvom, tako i osećaj bliske smrti aktivira isti osećaj. Emocije i osećaj strah teraju ljude da urade jednu od dve stvari – da reaguju na situaciju ili da beže. Koja god da je reakcija, aktiviraju se fiziološki i hemijski procesi u organizmu da bi zaštitili telo. Posledična senzorna informacija koja juri kroz telo usmerava se preko centralnog nervnog sistema u talamus, koji radi kao komunikaciona centrala, a odatle se signali šalju u različite delove mozga.
Foto: Dnevne.rs/pixabay
Treći korak je odgovor na čin koji se dešava ili vrisak
Informacija o nadolazećem odlasku nadraživaće vaš nervni sistem sve dok se ne aktivira želja za bekstvom. Ovaj osećaj traume zakopan je duboko u ljudskoj psihi još od vremena pećinskog čoveka, vršeći uticaj na telo koje odgovara bekstvom ili napadom. Tokom ovakvog iskustva telo odgovara pojačanim lučenjem adrenalina, koji zajedno sa glukozom juri kroz telo. Želja za vriskom u ovakvim situacijama proizilazi iz nemogućnosti da delujemo na način koji želimo. Vrištanje je prirodni instinkt koji ukazuje na bespomoćnost ili pak odgovor na opasnost i pokušaj bekstva.
Poslednji korak, bol i onda smrt
U slučaju kada vrištanje i pokušaj bekstva ne daju željeni rezultat, to znači da više nema nade i izlaza. Tada, kada više nema bekstva i toga postanete svesni, sledeća emocija je bol. Bol je jedna od poslednjih emocija koju osetimo pred smrt.
Tada receptori za bol putem posebnih neurona šalju signal mozgu, kako bi pokušali da onemoguće događaj koji bi doveo do ponovnog bola. Pacijenti sa bliskim iskustvom smrti kažu da su videli jarko belo svetlo. Možda je upravo poriv da se oduprete belom svetlu ili da krenete ka njemu ono što utiče na to da li će osoba zaista umreti ili će samo biti na korak od smrti.
Iskustvo bliske smrti i biološka smrt
U trenucima nakon kliničke smrti, mozak još neko vreme ostaje živ. U toku tog vremena, mozak čini poslednji veliki napor i ti momenti su nalik svesnom stanju. To je taj moćni udar koji veliki broj ljudi vrati u život i to je ono što se naziva iskustvo bliske smrti, povezano sa belom zaslepljujućom svetlošću. Ako se ova faza zaobiđe, a da telo ne reaguje fizički, sledeća faza je biološka smrt i naravno, kraj.
U Hitlerovoj Evropi postojala je „velika Albanija“, koja je uključivala Kosovo i Metohiju, i region zapadne Makedonije oko Tetova. Nedavno mi je dopao u ruke bečki list „Di prese“ od 18. jula 2001. i tekst Kristijana Gonsa pod naslovom „Eksplozivna mešavina“. Jedan Albanac je autoru članka, te 2001. godine, doslovce izjavio: „Kada su nemački vojnici stupili u Kfor, rekao sam svom dedi da su Nemci ponovo ovde. Zaplakao je od sreće“. Kristijan Gons dalje piše da je deda tog Albanca bio u Drugom svetskom ratu pripadnik albanskih SS jedinica i da svoju uniformu još uvek čuva u ormaru.
Piše: Miroslav Lazanski
Da li i danas Albanci u Tetovu sanjaju povratak Vermahta u nekom drugom obliku, barem u zapadnu Makedoniju? Da li su najave ratnih bubnjeva na Balkanu krenule upravo iz Makedonije, jer mediji naprosto vrište od katastrofičnih scenarija? Nacionalizmi, stare ideologije i stari projekti novih država, nove granice i novo siromaštvo idealna su smesa za zaletanje u neki novi rat na Balkanu.
Da li u tom kontekstu mi u Srbiji imamo pravo da zabijemo glave u pesak ili je projekat „velike Albanije“ doprineo da se rasprava o sukobu koji bi automatski bio izazvan realizacijom plana „velika Albanija“, dakle da novi rat na Balkanu više i nije tabu tema? Pošto onaj ko zagovara, ili se pravi da ne shvata, ili minimizira ideju „velike Albanije“, mora biti svestan da se ta ideja ne može ostvariti bez rata.
Fenomenološki, u poslednjih dvadesetak godina „pauza“ u velikim ratovima nije bila prava: od Angole preko Bliskog istoka do Balkana besneli su ratovi raznih vrsta i besmislenosti. Samo što su uvek bili u senci fascinacije prividno neprekidnog privrednog rasta i njegovog glavnog pokretača, globalizacije. U međuvremenu su se dva fenomena, rat i globalizacija, približili: tehnološko povezivanje tu, regionalni ekonomski interesi tamo, ali i s tim u vezi sve veća ranjivost društva otvaraju nove izvore i šanse za nemir i zavist, za pobune i osvetničke akcije u mnogim delovima sveta. Tamo gde ekonomija i tehnologija postaju globalne, istovremeno raste i ova ranjivost.
Još je Klauzevic tvrdio da se priroda sukoba može promeniti kada oni potraju duže nego što je predviđeno. Vredi li ova tvrdnja i za prirodu sukoba Albanaca sa Srbima i Makedoncima?
Rat je uvek instrument politike, još jedna tvrdnja Klauzevica, no da li je rat „egzistencijalno iskustvo“ili samo instrument za očuvanje mira, „mera svih stvari“? Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. bila je „egzistencijalno iskustvo“ za Srbe na Kosovu, ali Albanci na Kosovu mogu da kažu da je taj rat i za njih bio „egzistencijalno iskustvo“. Rat ponekad može da bude neizbežan, možda čak i neophodan, primeri dekolonizacije to govore. Rat može da bude i naručen, nekada i lažno deklarisan kao humanitarna intervencija, što je pokazala i agresija NATO-a na nas 1999.
U svakom slučaju, opravdano ili ne, rat kao instrument politike svakako nije islužen. Nove vrste ratovanja, od „asimetričnog“do „hibridnog“ uključuju i sajber ratnike, pa i upotrebu biološkog, hemijskog, taktičkog, nuklearnog i klimatskog oružja.
Dakle, o ratu kao sredstvu za postizanje sve različitijih ciljeva mora ponovno ozbiljno da se razmišlja i govori. Samo što se pritom sve češće radi o novim vrstama upotrebe sile od novih aktera koji se sve teže identifikuju i protiv kojih je sve teža borba. Zapravo, to je ogledalo nepreglednog globalnog poretka, koji se sada raspada na više sastavnih delova. Klasična pravila igre u međunarodnoj politici skoro da više i ne važe, dosta nejasne tendencije i instrumenti razvoja vode u haos, a dominantna forma današnjih međunarodnih odnosa mogla bi da se nazove i „beščasnom strategijom“.
Skoro svaka realna politika rat svodi na katastrofu, ali i odvraća pažnju od činjenice da njeno navodno profesionalno i realistično igranje pojmovima kao što su politika interesa, odgovornost, međunarodna zajednica ili politika moći do sada nije baš doprinelo tome da se ratovi izbegnu, da se smire građanski ratovi ili da se pravovremeno ostvari uspeh u borbi protiv terorizma. Naravno, realna politika deluje u uskom zemaljskom horizontu jednog mandata u nekoj zemlji i donosi odluke s obzirom na izglede da se bude izabran, odnosno ponovno izabran, što i jeste, priznali ili ne, jedno od merila na osnovu koga odlučuje gde će, kada i radi čega biti upotrebljena vojna sila. To nigde nije bilo jasnije nego u hazardnoj igri evropskog intervenisanja u građanskom ratu na Balkanu. A koliko iracionalno realna politika povremeno izgleda, potvrđuje i bombardovanje Avganistana.
Kreatori i vođe zapadne realne politike, kako u Vašingtonu tako i u Briselu, u prevenciji mogućih budućih sukoba na Balkanu, imaju odgovornost za tolerisanje i gajenje, kao u staklenoj bašti, velikoalbanskih pretenzija za menjanje granica. Dvojna merila, sprečiti ili tvrditi da je to sada realnost, zapadna realna politika svoj pogled prikiva za alternative miru. A to je rat.
Povod za razgovor sa glumcem i rediteljem Radoslavom Milenkovićem je 33. rođendan njegove predstave „Naši dani“ koju je, od premijere do sada, odigrao više od 1.500 puta.
Sa „Naših dana“ prešli smo na našu svakodnevicu. Razgovarali smo otvoreno o stanju u kulturi u Srbiji, političarima, opismenjavanju naroda, Čehovu, Branku Pleši…
Predstava „Naši dani“, koja će 17. maja napuniti 33 godine, nastala je dok ste bili u vojsci. A u tu vojsku Vas je profesor i veliki glumac Branko Pleša ispratio rečima da ništa ne brinete jer se ništa bitno po vas neće dogoditi bez vas. Koliko je bilo teško da to prihvatite kao savet i da u njega poverujete?
Znate kako se kaže za Srbe – da čitaju uputstvo tek kad se nešto pokvari a ne kad ga puštaju u rad. Tako i taj savet, razumeo sam ga tada samo kao utehu pred polazak na odsluženje vojnog roka. Od Pleše pamtim još jedan savet – da je ideal u životu da na kraju postaneš ravnodušan prema svemu nebitnom. Mi se užasno kidamo oko nama nevažnih stvari. E, sad, ja sam do sada onaj prvi savet, verujem, shvatio i usvojio, a ovaj drugi – još ne u potpunosti, ali, slutim, nisam daleko da i njega primenim. Taj cilj je još uvek u velikoj daljini, ali se vidi. Verujem da postoje izvesne šanse da ću ga jednog dana i domašiti.
Kako ste doživeli vojsku?
Plašio sam se da to vreme provedeno u vojsci neću moći ništa da radim. U to vreme ako nisi svirao harmoniku, od kulturnih sadržaja mogao si da praviš zidne novine i svečane akademije povodom značajnih datuma. Pleša je, kao istinski mudrac, pokušao da mi objasni da zanemarim pojavno i usresredim se na ono što se u dešava u meni. Kad se danas setim tih dana – volim što sam bio u vojsci. Bilo je poučno. Dakle, korisno. Prosto se čovek suoči sa tim u kakvoj zemlji, u kakvom društvu zapravo živi. Mi svi svakodnevicu delimo uglavnom sa svojim istomišljenicima, i družimo se, uglavnom, sa onima sa kojima želimo. Znamo mi, naravno, da postoje neobrazovani, primitivni, nepismeni, ali biramo da se srećemo sa ljudima sa kojima nešto možemo da razmenimo. A u vojsci deliš spavaonicu, kupatilo, trpezariju, sve… sa nekoliko hiljada ljudi. I taj uzorak je, zapravo, jedini reprezentativan…
A kako je JNA tada izgledala iz Vaše vizure?
Način na koji je sve to tamo funkcionisalo profesionalno, u kom su stanju bile spavaonice, higijena, oprema… Starešine sa svojim malim sitnim karijerizmom, to ulizištvo, ta u suštini neefikasna organizacija, količina alkohola, odvratna hrana… Sve to u toj pešadiskoj brigadi u Derventi bilo je rarazlog da se u svojoj nedužnosti nadam da nećemo zaratiti sa nekim tzv. spoljnim neprijateljem. Jer nisam imao utisak da smo mi istinski obučena, opremljena i disciplinovama vojska.
Posle vojske nastavljate da se bavite glumom, kasnije upisujete i režiju. Sve ove godiune ste svedok stanja u kulturi. Kako vam deluje?
Mi smo u jako lošoj situaciji. Mi i ne znamo koliko zaostajemo. Kultura je potpuno nezanimljiva skoro svakoj vlasti. Ne sećam se ni jedne vlasti kojoj je kultura bila važna. Iz današnje perspektive gledano Titova je era bila Periklovo doba… Čak i u devedestim, u onom svom užasu, bilo je nevoljnog ali bespogovornog poštovanja kulture. A 2000. je nama donela mantru o tržišnim uslovima i kultura i umetnost su počeli da budu tretirani kao parazit bez koga se može. O tome su odlučivali ljudi koji nemaju veze sa kulturom – ni lično ni profesionalno. Nego je umesto bilo kakvog koncepta i kulturne politike na delu ignorantska proizvoljnost, tako da je sada kultura kod nas sastavljena uglavnom, kako bi to mladi u Novom Sadu rekli, od pičke i krompirače.
Tom dijagnozom bi mogle da se opišu i mnoge druge stvari kod nas…
Siguran sam da bi moglo. Uostalom, kultura je samo deo svih tih ostalih stvari.
A šta je rešenje za ovakvu situaciju?
To je lako rešiti. To je kao ona engleska trava – šišaš i zalivaš, šišaš i zalivaš i tako 100 godina. I onda imaš englesku travu. A kod nas se niti šiša niti zaliva, nego je naš travnjak sve više nalik na divlju deponiju – gazimo po kesama, špricevima i kondomima… To je smetlište. Oličenje nebrige.
Zbog čega je tako?
Verovatno zbog toga što u kulturi nema neke značajne a lake love i neke dobre centrifuge koja bi dobro oprala i iscedila, pa, ako je ikako moguće, i osušila. I onda bolje da ta mašina i ne radi. I ta nezainteresovanost vlasti za kulturu od koalicije do koalicije samo raste. Sad smo već u situaciji da u kulturi, ali verovatno i u svemu, više ni ne uznemiravano neznanje i nestručnost. Sad već stižemo do tačke kad smo poniženi, kada odluke vlasti u vezi sa kulturom postaju otvoreno vređanje. Ko koga zapošljava, ko odlučuje o novcu za kulturu – to je uvredljivo za svakog stručnog i čestitog čoveka. A sve to je tako jer se privodi kraju uspostavljanje sistema u kome je nevažno šta ko o čemu zna, šta ko u svom poslu može da učini… I ta progresivna destrukcija traje 15 i više godina. Oni postave i imenuju, daju koliko moraju i sebe smatraju zaslužnim što to uopšte postoji. Mi se radujemo što to još uvek uopšte postoji.
Tako loša situacija a na čelu ministarstva kulture su bili uglavnom ljudi iz esnafa.
Nije naš problem ko je bio ministar – da li je to Leka ili Bradić ili Voja ili neko treći. Nije problem što su oni bili ministri, nego što su oni ostajali ministri. U redu, aktivan si politički i pozvan si da budeš ministar, položiš zakletvu i časno veruješ da znaš šta bi i kako bi trebalo da činiš… Ali, pošto si generalno nebitan ostaje ti da ti i tvoja sujeta barem uživate u tome što su ti napravili vizitkartu. I deliš te vizitkarte i ne talasaš. Nisam primetio da je ijedan ministar dao ostavku zato što izdvajanje za kulturu nije na primer 6 odsto nego je 0,6. Čega si ti ministar?! Verovatno svako iz esnafa ko je ikada učestvovao u vlasti ima neko objašnjenje za svoju neuspešnost, ali ja to vidim mnogo prozaičnije: oni su sedeli u tim vladama i bili presrećni što su tamo i što mogu da sede i ćute na sednicama Vlade kao bajagi za istim stolom sa premijerom. Ali, na kraju krajeva, to je lična stvar svakog od njih. Međutim, nije važno ime i esnafska pripadnost ministra. Problem je sistemski. Ne može predsednik vlade da misli da treba da odvoji za kulturu 1 ili 2 ili 10 odsto, kad u njegovom zatvorenom svetu u kome živi, kultura uopšte ne postoji. Kultura je stavljena ad acta pre 35 godina, kad je kao đačić pozajmio knjigu i nije se setio da je vrati sve dok se nije kandidovao za predsednika države.
Mislite na onaj spot iz biblioteke?
Da. To je veoma važan spot. Sve je u njemu, naravno nehotice, tačan izraz duha našeg vremena. To je san svakog scenariste da napiše nešto što je potpuna slika stvarnosti. Tu je sve zapravo raskrinkavajuće… Od toga da glavnu ulogu igra glumački diletant. Prvi put sam video da kandidat, u fikciji, igra nekog drugog ko je on sam. Pre toga su slikali Jezdu, Karića, Tadića, slikaju Nikolića, šljive ranke… I tu su oni bili predstavljeni kao oni. Ali u ovom spotu… Neki čovek vraća knjigu posle 35 godina. Ali to nije običan čovek već predsednički kandidat. Zar on stvarno misli da je važnije da uz jedno loše izvinjenje vrati knjigu posle 35 godina, nego da sebe predstavi kao savesnog čoveka koji vraća knjige, pročitane i na vreme. A opet, ako je zaista bio neko lenjo i nevaspitano dete koje nije vraćalo knjigu, kako time misli da će pridobiti glasače na izborima. Na žalost, sve je baš tako kao u tom spotu. Sve naše biblioteke su decenijama poluprazne jer su knjige kod ovih koji su sada na vlasti, pozajmljene i nevraćene evo već 35 godina. Niti su ih čitali niti su ih vratili. To nam je situacija. Na kraju krajeva (mada nije sigurno da je tome uopšte kraj na vidiku) mi smo zemlja u kojoj je Narodni muzej zatvoren 14 godina. Eto tako nam je…
Jednom ste rekli da kad bi političari čitali barem Šekspira videli bi kako se dolazi i odlazi sa vlasti.
Da. Ali ne može odmah Šekspir. Mora se čitati određenim redom. Šekspir je teška disciplina za početnike. Prvo, na primer, pročitaš Đuliće. Tako otkriješ i razvijaš neku temeljnu ljudskost u sebi… Savladavaš i pobeđuješ ili bar kontrolišeš svoje mane… Bez toga, poveruješ i ubeđuješ nas da ti je sve dozvoljeno. I ne obazireš se kako je narodu, naročito ako narod ćuti… Možda ćemo jednom odgonetnuti zašto smo ćutali. Da li je to strah ili, možda, neko zadovoljstvo… Da li je to neverovatan strah za život ili je neka peverznost, neki mazohizam. To bi psihijatri mogli da odgonetnu čitavu našu stvarnost. Verovatno je to njima mnogo jasnije. Neki vrsni psihoanalitičar bi sa par dobrih testova i na dobrom uzorku mogao vrlo lako da nam objasni u čemu mi to živimo i u kom smo mi to stanju. Ko zna šta bi mi trebalo da preduzmemo. Nije svaki lek za svakoga u svakom stadijumu bolesti. Mi smo zamajeni preživljavanjem. Zamajeni i zastrašeni…
A načelno smo u demokratiji…
Demokratski princip po sistemu jedan čovek jedan glas je poslužio kao savršeni alibi… Kao da je svaki taj glas objektivan. Nema razlike u poimanju, znanju… Kao da smo svi jednako otporni na propagandu. Bio bi dobar eksperiment da npr 10 godina nema nikakvih vesti o politici. Nikakvih, samo događaji. To je naravno utopijska zamisao… Ali eto da se jedno 10 godina niko ne bavi politikom sem političara. Onda bi se videlo koliko su oni suvišni, koliko su oni zapravo uzurpatori javnog prostora informisanja.
Ali kako da se nadamo bilo čemu ako smo u zemlji gde je trećina funkcionalno nepismenih.
Nije teško opismeniti ljude. Ja predlažem budućem miniustru obrazovanja da mu prvi dan u kabinetu kad ga doveze auto od 150.000 evra koji mu je narod kupio, da tog prvog dana odluči da mu je osnovni cilj da do kraja njegovog mandata ne bude više nepsimenih. A RTS bi mogao da reprizira seriju „TV Bukvar“. Ja sam bio dete kad sam gledao Miru Stupicu kako igra jednu ženu, Kiku Bibić, koja se opismenjava. Ali ne samo da narod nauči slova nego i da razume ono što pročita. Svaka firma koja je dužna porez državi, bi mogla da da novac koji duguje na ime kamata, usmeri u finansiranje opismenjavanja naroda.
Ključ je znači u opismenjavanju?
Zamislite kad bi se svake godine funkcionalno opismenilo npr 200.000 ili pola miliona ljudi. Koliko je to novih radnih mesta za učitelje, za čistačice tih škola, pa za naš građevinski sektor… Koliko će se tu vode potrošiti pa naplatiti, pa će se grejati, prevoziti… javna preduzeća će procvetati i uživati. Koliko će samo biti novih kvadrata za čišćenje, za deratizaciju, koliko će samo novih gromobrana biti… Novih strujomera, novih šema za evakuaciju po zidovima za slučaj opasnosti… Pa onda koliko će novih kioskića, knjižara i papirnica biti u tim večernjim školama. Doduše, neko vreme biće to i prilika za, što bi rekao Velja Ilić, kraduckanje… Ali kada se opismene moći će da pročitaju i razumeju da je to zakonom zabranjeno. Ja bih se založio za takav projekat. Zamislite da su svi pismeni.
Ali kome to treba?
Da, to je dobro pitanje…
Vaša majka je, kako ste sami jednom rekli, često umela da kaže da čega se pametan stidi, budala se ponosi.
Da… Moja majka Ljuba je to često govorila gledajući svet. A tako je, jer budala misli da mu se može, da je moć zaslužio… Nisi ti ništa zaslužio. Ta samovolja se dešava iz najnižih strasti i ambicija. Kad bi čovek uradio nešto glupavo da bi živeo dan više, pa ajd da razumem… Ali svi smo smrtni i kad te zaboli zub dao bi sve da te prođe.
Kad ste pomenuli to da smo svi smrtni treba se setiti da je Čehov rekao da čovek u jednom momentu nema drugih planova osim groba.
Mi, naravno, ne možemo neprestano živeti sa svešću da smo smrtni, ali bismo morali biti svesni da smo osuđeni na neznanje o tome šta ćemo mi na ovom svetu. Imamo instinkt da se množimo, da produžavamo vrstu. Ali mi ne znamo zašto smo tu.
Kad smo u toj temi kako gledate na ovu raspravu za i protiv Darvina?
Veruj u šta hoćeš… Ali temeljni sistem vrednosti ne zavisi od toga da li veruješ u Adama i Evu ili u Darvina. To te ne čini ni boljim ni časnijim ni osetljivijim. Jer po džipovima i voznom parku ovih što veruju u Adama i Evu, ne bih rekao da su dosledni gradivu koje izučavaju. Bio sam nedavno u Zagrebu i tražio sam prečicu od katedrale do scene Ribnjak gde sam igrao. E, tu je biblioteka nekog katoličkog učilišta, i ja sam ne znajući da tu ne može dalje, da tu ima zid, ja sam ušao u to dvorište. I onda tu, kod jednog ćoškića nazidane gajbe piva. Kao pred kafanom… Jedno 20 gajbi. Kao da ih je Rable zajebavao. Ako neko ovo pročita možda bi mogli da nađu neko skrovitije mesto. Ali oni očigledno u tome ne vide problem. E u tome i jeste zapravo problem – što čovek koji zadiže mantiju da izađe iz džipa ne vidi u tome problem.
Šta onda nama preostaje na kraju?
Treba čitati knjige. Treba čitati Rablea, Gogolja, Šekspira, Molijera… U knjigama sve već piše…
Ćerka legendarnog vladara Libije Muamera el Gadafila iskreno govori o revoluciji i životu u Libiji, prisjećajući se kako joj je otac govorio o Jugoslaviji.
Otac je uvijek pohvalno govorio o Jugoslaviji i cijelom regionu, a naročito Srbiji.
Mislim da nas veže ta antiglobalistička i slobodarska ideja. Mislim da vi možete razumjeti „našu priču“ jer ste isto ili gotovo slično doživjeli dvadesetak godina ranije. Srbi su se pokazali kao krajnje lojalni i odani prijatelji – počinje priču Ajša Gadafi, ćerka legendarnog vladara Libije.
Hoće da spasi narod od bede i propadanja
Ona kaže da su mnogima zasmetale proročke rečenice njenog oca o muslimanima koji će progutati Evropu. Ona međutim prati očeve stope i najavljuje revoluciju koja će spasti narod Libije od bede i propadanja.
„U našem narodu postoji izreka da je čovjek koji može sve dobiti samo onaj koji je sve izgubio, a to sam ja. I zato sam spremna da stanem na čelo borbe za slobodu, sigurna da ćemo u godinama pred nama dobiti i pobjediti. Moramo jer je pravda na našoj strani“, kaže ona.
Ajša dodaje da je okupila više stotina vojnih lica, intelektualaca, cijenjenih i poštenih ljudi lojalnih testamentu njenog oca, koji su spremni kako kaže da kad dođe vrijeme pokrenu talas promjena.
„Vidjećete kada dođe taj dan nikada nećemo bez prava i reda kao bjesna pseta razvlačiti i ubijati ljude po ulicama. Mi smo unazad vjerovali u pravo i pravdu, tako ćemo se i ponašati i postupiti čak i prema našim dušmanima.“
Foto: wikimedia.org
U Libiji vlada haos
Govoreći o trenutnoj situaciji u njenoj državi Ajša otkriva da u Libiji vlada Haos.
„Ubija se na ulicama, pljačka, siluje, otima… nema bezbjednosti, nema mira. Država više ne postoji, čak ni vještački. Od društva u kome nije bilo gladnih, nezaposlenih i od jednog tako humanog ambijenta, stigli smo do anarhije.“
Ćerka čuvenog vladara dodaje da je narod bjesan, ali da nema oko čega, ali ni oko koga da se okupi.
„Da, pozivam na oružani ustanak jer drugi put i drugi način da se nešto promjeni ne postoji. Ono što smo oružjem i novcem izgubili, oružjem i srcem ćemo povratiti. I spremna sam.
Rješena i odlučena da stanem na čelo te slobodarske kolone po bilo koju cijenu. Moj otac je imao plan kako Afrika treba da izgleda do 2020. godine i humanistički vjerovao u to. To je bio projekat za Nobelovu nagradu.
Imao je plan da Afrika do 2020. godine bude rame uz rame sa Evropom, a taj plan nekima nije odgovarao“, objašnjava ona.
O atentatu njenog oca
Na pitanje šta je bio razlog atentata, Ajša odgovara da takav čovjek kvari njihov poredak, jer su smatrali da u takvom poretku samo njihov narod može da živi. Ipak, kaže, prevarili su se.
Otac ju je učio da prašta, bude milostiva i blaga, ali je to neće natjerati da oprosti onima koji su jeftino prodali ono što je skupo stvarao.
„Nadam se da mediji neće pisati samo o mojim riječima danas, već više o mojim djelima sutra, a biće ih. Dugujem to ocu i dugujem to Libiji“.
BEOGRAD – Tekst sarajevskog novinara i pisca Izeta Perviza, objavljen na portalu Al Džazira Balkans, izazvao je veliku pažnju u celom regionu. U njemu je slikovitu opisao stanje u regionu i očaj njegovih stanovnika i prave razloge zbog kojih glavom bez obzira beže s ovih prostora.
Onaj koji odlazi ostvalja nešto iza sebe, nešto što će ga zvati da se jednog dana vrati. Šezdesetih su kod kuće ostavljali porodice i gradili kuće. I eno ih, sada se vraćaju da penzije potroše ovde. Celi život sanjarili su kako će svoje poslednje godine provesti uz porodicu. Ali jok. Njihova deca su u međuvremenu pobegla iz ove zemlje, njihovi unuci više ne govore maternji jezik.
Onaj koji beži ne ostavlja iza sebe ništa što će ga progoniti po belom svijetu i terati da se jednog dana vrati. Sa Balkana danas se ježi glavom bez obzira. Oni vode supruge, one vuku muževe, skupa otimaju djecu iz škola, istresaju kolevke, čupaju sve iz korena, besomučno.
I ne beži se iz zemlje samo zbog nezaposlenosti. Sve više je onih koji prvo daju otkaz, a onda beži. Eto, nedavno nam je direktor jednog mlina na severu BiH pričao kako je njegovom tehnologu, koji ima platu u visini dve prosječne, ostalo još nekoliko dana do raskida ugovora. Ode čovek u Njemačku, a nasleđeno imanje sa kućom dao je na doboš i prodaće ga u bescenje.
Evo, pišu mediji da je iz uspješne kompanije ZAH iz Bosanske Krupe prošle godine nekoliko radnika otišlo u Evropsku uniju. I iz bihaćkog preduzeća „Č. J.“, kažu mediji, isto odlaze ljudi. Nedavno mi rođak reče da je njegov prijatelj napustio dobro uhlebljenje u jednoj državnoj instituciji i otišao preko granice.
Foto: publicdomainpictures.net
Sa Balkana se više ne odlazi trbuhom za kruhom, odavde se sad beži glavom bez obzira. Beži se iz Osijeka i Varaždina, iz Kikinde i Novog Pazara, iz Nikšića i Bijelog Polja, iz Peći i Prištine, iz Kumanova i Velesa, iz Livna i Zvornika, odasvud.
Beži se žestoko. Beži se od pogane vlasti, od lažljivaca po parlamentima, od obijača budžetskih trezora, od potkupljivih sudija, od korumpiranih doktora, od advokatskih derikoža, od namještatelja tendera, od profesionalnih zapošljivača, od besprizornih državnih službenika, od prodanih novinara, od lažnih pisaca, od „preduzetnih“ političkih partija, od narcisoidne akademske zajednice, od licemernih profesora, od političkih lupeža, od neiskrenih popova i snishodljivih hodža, od tri predsednika, od 12 premijera, od 150 ministara, od 600 savetnika i od hiljadu poslanika i odbornika, od dodika, izetbegovića, čovića, ivanića, radončića, vučića, šešelja, grabar-kitarovića, plenkovića, đukanovića, ivanova, zukorlića, tačija, i od svih koji su čovjekovu domovinu pretvorili u ćumez u kojem se kokodače od zore do sumraka, i od sumraka do praskozorja, bez prestanka, neprekidno, desetljećima.
Pobegoše ljudi, gospodo od vlasti. Džaba vam sva priča. Nikog ne ostavljaju iza sebe. Ko još nije okružen grandioznim kućama, viletinama, koje preko cele godine zjape prazne? Stanuju u njima baba-memla i deda-ustajalost i mati-promaja i otac-muk i sestra-praznina i tetka-gorčina i brat-razočarenje i stric-izdanost i ujna-strava i tetak-duh i deset, uvrh glave dvadeset dana u godini začandrka u njima smijeh i zanjiše se život, a onda opet nastupi 345 dana čamotinje.
Gospoda od banketa zadnjih godina sigurno nisu obišla škole svojih djetinjstava. Evo, u područnoj četverogodišnjoj školi krajem sedamdesetih, kada je u nju išao potpisnik ovog teksta u kojem se upravo davite, svaki razred je brojao po dva odeljenja sa po više od trideset učenika. Danas jedva da se sastavi po jedno odeljenje od 15 đaka. Broj upisanih na početku školske godine obavezno na kraju bude manji barem za jedno đače.
Ali treba i vlast katkad razumeti. Ta, koja to vlast ne bi bila zadovoljna da se u njenoj zemlji troši novac zarađen u drugim državama? Koliko li se samo deviza slije sa svih strana svijeta, koliko penzija dođe u eurima iz Francuske, Austrije, Švicarske, Njemačke, i koliko se to izgradi kuća od materijala iz domaćih preduzeća i domicilnom radnom snagom? Dijaspora plaća socijalni mir. Zašto bi onda vlast imala nešto protiv bežanije? Ta, to su budući finansijeri društvenog ravnodušja.
Ali, nešto se zaboravilo. Ovi što beže ne ostavljaju iza sebe nikog kome će slati devize. Oni ne prave kuće. Ne! Oni na one nasleđene vešaju table sa natpisima: „Na prodaju!“, „For sale“, a sve češće oglašavaju na arapskom.
Njihova deca ne govore maternji jezik, domovinom ne smatraju onu državu u kojoj su rođeni njihovi očevi, već onu koja ih je prigrlila, dala im solidne dječije doplatke, omogućila dobre škole, značajne stipendije i ponudila im posao u struci i priliku da se dokažu. Od njih nijedan balkanski premijer, ni svih 12 bosanskih skupa, nikakve koristi neće vidjeti, oni će zasigurno imati pametnijeg posla od zašivanja zakrpa po vrećama balkanskih budžeta.
O Milici Kostić, koja je pre više od 40 godina skočila sa 11. sprata kako bi izbegla silovanje, možda se ne bi ponovo govorilo da jedan od nasilnika danas nije lokalni funkcioner
Tog ponedeljka ujutro, 2. septembra 1974, Milica Kostić spakovala se i otišla iz Strojinaca u Kruševac da završava poslednju godinu Srednje medicinske škole, a ja sam krenula u prvi razred gimnazije u Požarevcu. Milica je obukla košulju, pantalone i sandale. Ja sam nosila crvenu haljinu sa sitnim belim tufnama, bez rukava, i bele sandale, totalno demode.
Leto je Milica provela u svom selu s roditeljima, sestrama, bratom i rodbinom, u siromašnoj kući sela pod Kopaonikom. Ja sam se mesec dana ranije vratila s letovanja u Rovinju, još uvek preplanula.
Dok je moja razredna prozivala naše čisto žensko odeljenje, Milica je, čekajući čas razrednog starešine, šetala Kruševcem i razgledala izloge. Oko podneva, dok sam s drugaricama sedela u poslastičarnici „Opatija“, mućkajući šampitu u čaši limunade, Milica je skočila sa 11. sprata kruševačke Kule B da bi pobegla od petorice mladića koji su hteli da je siluju.
Foto: Privatna arhiva
Pala je na nadstrešnicu bašte bifea „Napredak“, probila je, zakačila telom stolicu i ostala da leži između stolova. Umrla je nevina, lepa, nepoljubljena od muškarca, žrtvujući život zbog ženske časti.
Pre nekoliko godina, gledajući na televiziji koncert Zdravka Čolića, prvi put sam obratila pažnju da publika diže ruke, skandira i igra uz pesmu „Ona spava“. Naravno da sam znala pesmu, naročito onaj deo poput koračnice: „Nikad više crne oči, nikad više crne kose, nikad više noge bose, što je nose, što je nose, neće vidjet smiraj dana, ona spava, ona spava“, koji je ljude dizao na noge.
„Ali, on peva o mrtvoj devojci“, rekla sam ukućanima. „Ovo je tužno, a oni se vesele.“ Slegli su ramenima…
Na današnji dan pre 24 godine poginuli su sarajevski Romeo i Julija, Srbin Boško Brkić i Muslimanka Admira Ismić. Njihova smrt od tada celom regionu služi kao primer besmisla ratnog razaranja.
Ovi dvadesetpetogodišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju da pobegnu od zla i ludila koje je zadesilo njihovu zemlju, ubijeni su na Vrbanja mostu.
Mladi i zaljubljeni, iako različitih vera i nacionalnosti u vremenu kada je to bilo skoro pa nemoguće, pripremali su venčanje i beg iz nepodnošljive stvarnosti. Tog kobnog majskog dana u popodnevnim satima, u nadi da će uspeti da pobegnu iz Sarajeva ubijeni su snajperom i zagrljeni ostali da leže danima na sarajevskom asfaltu, jer se niko nije usuđivao da ih pomakne sa linije razgraničenja.
Njihova su tela sedam dana ostala ležati na ulici. Admirini otac i majka su tek nakon dva dana saznali da im je kćerka ubijena.
Fotografije mrtvih tela Boška i Admire iz Sarajeva, kako zagrljeni leže na sarajevskom mostu, obišle su svet.
Sedam dana nakon što su ubijeni, Vojska RS-a izvukla je njihova tela sa mosta i sahranila ih u Lukavici. Po završetku rata, 1996, na inicijativu i želju Admirinih roditelja, njihovi su posmrtni ostaci prebačeni na groblje Lav u Sarajevu i zajedno sahranjeni.
Za njihovo ubistvo niko nije odgovarao: Krivci nisu nađeni.
Boškovu i Admirinu ljubav podržavale su i prihvatale i njihove porodice, a prijatelji kažu da ih tada niko nije mogao zamisliti odvojene, da su uvek išli zajedno i da su bili primer svima drugima kako jedna ljubav treba da izgleda.
I pre nego je rat počeo, Boškov otac je umro, a majka i brat otišli u Srbiju. U Sarajevu nije imao nikoga, osim svoje srednjoškolske ljubavi Admire. Zbog nje je i ostao u Sarajevu dok su na grad padale granate, a ljudi umirali na svakom koraku. Iako su živeli kilometrima daleko, viđali su se svakog dana. Godinu dana nakon početka rata u BiH odlučili su da napuste grad i potraže bolji život negde gde njihova ljubav neće biti osuđivana i gde neće morati da hodaju pognute glave zbog imena i prezimena.
Foto: Printskrin Youtube/ RTS Kvadratura kruga – Zvanični kanal
Preko zajedničkog prijatelja su dogovorili izlazak iz opkoljenog Sarajeva te su 18. maja 1993. godine krenuli ka slobodi. Verujući da je na snazi primirje, nisu čekali noć nego su krenuli u 17 sati, ali su stigli samo do Vrbanja mosta gde je prvi metak iz snajpera pogodio Boška, a potom i Admiru. Smrtno ranjena ona je dopuzala do mrtvog Boška, zagrlila ga i izdahnula.
O njima su pisali mnogi, i pesme, i članke, i priče… Jedan od najpoznatijih članaka bio je onaj Kurta Šorka, koji je objavio Rojters 23. maja 1993. i koji je onda obišao ceo svet.
Sarajevska rok grupa Zabranjeno pušenje pre nekoliko godina snimila je pesmu pod nazivom Boško i Admira, a isto tako i Bil Maden pod nazivom Bosko and Admira.
O Bošku i Admiri snimljen je i dokumentarni film. Režirao ga je Džon Zaritski, a snimljen je u koprodukciji sa “PBS’s Frontline”, “National Film Board of Canada” i “WDR Germany”.
Ljubav je reč koja je u našoj kulturi maltene izgubila značenje
Rabin Abraham Tverski ima 86 godina i potomak je čuvene hasidske dinastije Černobilja. Ovaj otac četvoro dece ujedno je i psihijatar, specijalizovan za lečenje od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci.
Na Internetu postoji nekoliko snimaka na kojima rabin Tverski jednostavnim i blagim rečima objašnjava osećanja koja su ljudima tako bliska a istovremeno neshvatljiva.
Evo kako je objasnio šta je to prava ljubav.
„Ljubav je reč koja je u našoj kulturi maltene izgubila značenje. Postoji veoma zanimljiva priča rabina Kocka koji je sreo momka koji je očito uživao u tanjiru ribe koju je jeo. Rabin ga je pitao zašto jede tu ribu, a mladić je odgovorio – „Zato što je volim“.
– A, voliš ribu? Zato si je izvukao iz vode, ubio je i skuvao? Nemoj govoriti da voliš ribu. Ti voliš sebe! A zato što ti prija ukus ribe, ti si je izvadio iz vode, ubio i skuvao.
Mnogo toga što mi nazivamo ljubavlju zapravo je ta – ljubav prema ribi.
Kada se mladi par zaljubi, momak i devojka, šta to znači? To znači da je on u toj ženi video nekoga za koga je osetio da može da zadovolji sve njegove fizičke i emotivne potrebe. A ona je to osetila kad je videla njega… To je ljubav, zar ne? Ali svako je brinuo o sopstvenim potrebama. To nije ljubav prema drugome, druga osoba postaje instrument za naše zadovoljavanje.
Previše toga nazivamo ljubavlju. Ljubav nije ono što ćemo od nekoga dobiti, već ono što ćemo dati.
Etičar i rabin Destler rekao je da ljudi mnogo greše kad kažu da treba davati onima koje volimo. Zapravo, pravi odgovor je da treba da volimo one kojima dajemo.
Poenta je da ako ja nešto dam nekome, ja sam samog sebe uložio u tu osobu. A pošto svako voli sebe, sada kada je deo mene u toj osobi, onda je to deo mene u tom nekome koji ja volim.
Prava ljubav je ljubav davanja, ne ljubav dobijanja.“
U oktobru se navršava već 10 godina od tragične smrti Tošeta Proeskog, a na njegovom večnom počinku, zateći ćete sramotan prizor.
Naime, njegov grob se nalazi na Gumenju, iznad njegovog rodnog Kruševa. Toše i dalje počiva u improvizovanoj grobnici pokrivenoj tepisonom od veštačke trave u koju je zaboden drveni krst sa njegovim imenom, datumom rađanja i smrti.
Foto: Printskrin
Grobnica je popločana bekaton pločama, koje propadaju i tonu, a improvizovana metalna konstrukcija je pokrivena i ograđena plastikom i najlonima.
Takvu sliku smo zatekli na grobu makedonske zvezde kada smo ga posetili pre pet godina, a istu, ako ne i goru sliku, danas je tamo zatekla i ekipa emisije 360 stepeni skopske AlsatM televizije.
„Daj malo veštačke trave da pokrijem ovde. Daj mi par plišanih srca da „zakrpim“ rupke koje zjape. Ti sredi ovu stranu, ja ću maskirati drugu da se ne vidi da je ovo mesto u raspadanju“, ovaj dijalog su tada skoro svakodnevno vodila trojica ljudi, koji su se brinuli o uređenju i obezbeđivanju groba Tošeta Proeskog.
To im je postajalo sve teže, jer je zemlja na grobu tonula, a stranične bekaton ploče i krovna konstukcija popuštale.
„Šta da radimo? Mesto obezbeđujemo od 2. novembra 2007. godine. Puno ljudi smo dočekali i ispratili. Svi nose cveće, plišana srca, lutke, mečiće… Mi to sređujemo, ali neke stvari se ne mogu maskirati poklonima. Grob je u očajnom stanju. Telo Tošeta je pokriveno zemljom koja stalno tone, a na njoj je tapison sa veštačkom travom.
Padaju i stranične bekaton ploče, a popušta i krovna konstrukcija. Sve se raspada“, nemoćno je tada rekao Ratko Trajčevski, jedan od ljudi zadužen za čuvanje i sređivanje grobnog mesta.
Foto: Printskrin
Foto: Printskrin
Rečenicom „Kada bi video gde je, Toše bi se prevrtao u grobu“, u naš razgovor se ubacio jedan od fanova pokojnog makedonskog pevača i razočarano izašao napolje.
Foto: Printskrin
Skupština Makedonije je 2008. godine, nepunu godinu nakon njegove smrti, donela odluku o izgradnji memorijalnog spomenika Tošetu Proeskom, koji je posthumno proglašen za zaslužnog građanina Makedonije. Sa sredstvima iz budžeta, spomenik je trebalo da bude gotov za dve godine. Od tada je prošla skoro decenija, a Toše i dalje počiva u grobu na kome nema ni nadgrobne ploče.
AlsatM televizija je pokušala da dobije odgovor zašto je to tako, ali je naišla na zid ćutanja u državnim institucija i Fondaciji Toše Proeski. Retko ko i u Kruševu želi da razgovara na ovu temu zbog partijske podeljenosti u gradu.
Improvizovana grobnica je pokrivena i ograđena plastikom, da vetar ne bi razneo predmete koje su njegovi fanovi sa ljubavlju ostavljali na grobu.
Darija Ilić iz Slovenije, jedna od najvećih poštovalaca Tošeta, već je naučila kako se ulazi u ovo, kako ga je nazvala „carstvo ljubavi i sećanja“. Svake godine po dva meseca boravi u Kruševu, svakodnevno bdejući nad grobom, jer joj je tako duša mirnija. I ona je uočila da sve propada i da se stavri koje se ostavljaju na grobu lome.
„Lepo je ako se gleda samo po tome koliko ljubavi ljudi donose sobom, i po poklonima koje ostavljaju na grob, ali nije u redu da je on i dalje ovako zapušten. Prvo je trebalo da se sredi grobno mesto, a tek posle da se gradi njegova Spomen kuća, koja je zaista velelepna. Mora mu se napraviti dostojno počivalište, da se bar ta rana zatvori njegovim roditeljima“, izjavila je Darija Ilić za emisiju „360 stepeni“.
Prema idejnom rešenju koje je objavila AlsatM televizija, na Gumenju je trebalo da bude izgrađen memorijalni spomenik Toše Proeski, koji bi se protezao od platoa u blizini njegove Spomen kuće, pa sve do samog grobnog mesta.
Objekat je trebalo da ima kupolu, crkvu, fontanu, šetalište, stepenice i puno cveća. Memorijalni spomenik je trebalo da bude izgrađen do 2012. godine, ali od toga nije uređeno ništa.
Meri Gadžovska Stojanovska, član fan kluba Tošeta Proeskog, kaže da bi fanovi trebalo da se aktiviraju i naprave dostojan grob makedonskoj muzičkoj zvezdi, ali da to dosadašnja vlast nije dozvoljavala ni familiji, ni nekom drugom.
Foto: Printskrin
Fanovi bi sada morali da naprave pritisak na novu Vladu, da se konačno Tošetu napravi grob kakav dolikuje „anđeoskoj, bezgrešnoj duši“. U neposrednoj blizini večnog počivališta makedonskog pevača podignuta je Spomen kuća Tošeta Proeskog.
Objekat u obliku krsta otvoren je 25. aprila 2011. godine, a na 870 kvadratnih metara je izložen veliki broj fotografija i 350 eksponata, koji materijalizuju ceo životni put Tošeta Proeskog.
U memorijalu je hronološki prikazan ceo njegov život, od detinjstva i tinejdžerskih godina, do perioda kada je dostigao vrh karijere. Tu se nalaze i dve njegove voštane figure u prirodnoj veličini. Jedna ga prikazuje kako peva, a druga kako svira.
Foto: Printskrin
U centru Spomen kuće se nalazi molitvenik sa verskim predmetima koje je Toše posedovao i zapisi njegovih razmišljanja i životne filozofije.
Foto: Printskrin
Tu je i muzički studio u kome je Toše komponovao, kao i dnevna soba, preneta iz njegove kuće u Skoplju.
U dvorištu je izložen njegov omiljeni automobil „folksvagen buba“, a okolina sa amfiteatrom je namenjena za održavanje skupova i odmor posetioca, koji na jednom zidu mogu ispisati poruke i misli o svom idolu.
Toše Proeski je rođen 25. januara 1981. godine, a poginuo je 16. oktobra 2007. u teškoj saobraćajnoj nesreći blizu Nove Gradiške u Hrvatskoj.
Iznad Kruševa se izdiže i manastir Sveto Preobraženje. Najveću zaslugu za njegovu izgradnju imao je Toše Proeski.
„Ovde nalazim svoj duhovni mir i znam da ću nakon svega završiti ovde“, rekao je jednom prilikom Toše.
Sigurno ste je i sami nekada izgovorili i ne znajući poreklo i pravo značenje ove izreke!
U srpskim krajevima i danas se ponegde kaže – skupljeni „S konca i konopca“. Reč je o veoma staroj izreci koja se pominje i u narodnoj i umetničkoj književnosti.
U jednoj narodnoj pesmi koju je zabeležio Vuk Karadžić stoji: „Pokupili zlice i zlikovce, buljumbaše s koca i konopca, te ih rani sirotinja raja…“ I u jednom delu publiciste Rodoljuba Čolakovića nalazi se ovakav primer: „U ustanak se ubaciše nekakvi probisvjeti bez roda i imena, balije, šokci odbjegli robijaši, ljudi s koca i konopca“.
Izreka je stigla čak i do pravnih spisa, pa je tako u jednom delu Valtazara Bogišićazapisano: „Skupljalo se među njih ljudi sa svake strane…što no riječ s koca i konopca“.
Iako je reč o izreci koja je u prošlosti bila veoma rasprostranjena, a i danas se često govori, njeno značenje prilično je mračno i vuče korene iz turskih vremena.
Naime, sve do sredine 19. veka u našim krajevima je postojao običaj da se osuđeni na smrt nabijaju na kolac ili vešaju. Ove surove metode naročito su primenjivali Turci nad hajducima i viđenijim Srbima. Tako se za one koji su uspeli da izbegnu vešala ili nabijanje na kolac govorilo da su pobegli „s ko(l)ca i konopca“.
Izvorno, izreka se odnosila na okupljanje zlih i pokvarenih ljudi koji se ne libe da počine bilo kakav zločin jer su već osuđeni za najteža dela. Danas, akcenat je više na činjenici da je reč o grupi različitih ljudi sastavljenih/prikupljenih sa svih strana, bez izbora i kriterijuma.
Da su Amerikanci, Francuzi i Italijani dobili 1990. godine koncesiju „Drina“ i na njoj izgradili 20 hidroelektrana, bivša SFRJ se ne bi raspala. Ovo tvrdi Zvonimir Trajković, bivši savetnik tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića
Zvonimir Trajković, bivši savetnik Slobodana Miloševića otkrio je detalje svog ‘duela’ sa Miloševićem iz 1990. godine oko projekta ‘Drina’.
– Predložio sam Miloševiću taj projekat prema kojem je trebalo da Francuzima i Amerikancima prodamo koncesiju nad Drinom i njenim pritokama na 25 godina, nakon čega bi francuski i američki lobisti uložili 16,5 milijardi dolara u izgradnju 28 hidroelektrana. Međutim, Milošević je to odbio kao od šale – rekao je Trajković i otkrio mnoge detalje oko projekta.
Projekat ‘Drina’ sastojao se od četiri podprojekta koja su, između ostalog, predviđala i revitalizaciju kosovskih elektrana i postavljanje podvodnog kabla za južnu Italiju kojim bi se Italiji stalno isporučivalo 2.000 megavata.
– Ja sam bio presrećan kada su Amerikanci i Francuzi prihvatili taj plan. Odmah su, naravno, uskočili i Italijani jer im je bilo jako važno da dobiju to napajanje s juga. Ali, ponavljam, Miloševiću se to nije svidelo jer je, praktično, uslov bio da se koncesija za Drinu da za jedan dolar.
Uzaludno sam pokušao da objasnim Miloševiću da onome ko hoće ovde da uloži 16,5 milijardi dolara ne može tražiti pare za Drinu. Pitao sam ga šta oni mogu Drini, da li mogu da je odnesu, presele nekuda?
Foto: printscrenn/youtube
Ne, rekao sam, Drina će uvek biti tu gde jeste i teći tu kuda teče. Milošević je bio neumoljiv – priseća se Trajković.
Miloševićev savetnik u periodu 1990-1993. godine veruje da je njegov šef pristao na projekat ‘Drina’, u Srbiji bi danas sve bilo drugačije.
– Rat je za Amerikance biznis, bombardovanje Jugoslavije Zapad je koštalo oko 20 milijardi dolara. Da su uložili 16 milijardi dolara u ovaj projekat, ne bi ni pomislili na bombardovanje. To je način na koji razmišljaju multinacionalne kompanije, a upravo one postavljaju Buša, Klintona – rekao je Trajković.
On objašnjava da je Drina jedan od poslednjih rečnih energetskih potencijala u Evropi, i to je razlog zbog kojeg su stranci bili voljni da ulože toliki novac. Ključni stimulans trebalo je da bude ponuditi Drinu besplatno kao koncesiju, odnosno za jedan dolar na 25 godina što je za strance, ipak, bio primamljiviji deo ponude.
– U pitanju su multinacionalne kompanije koje ne bi radile nešto zato što nas vole, već zato što je njihov interes ogroman, zbog toga što bi jedan ‘Dženeral elektriks’ radio generatore, turbine, transformatore i sve drugo. U toj situaciji naša građevinska, elektro i mašinska operativa uključila bi se u sve te poslove. Na taj način, procena je bila da bi 63 odsto od 16,5 milijardi dolara ostalo kod nas – procenio je Trajković.
Iako se većina majki trudi da objasni muškom detetu da žensko treba tretirati sa poštovanjem, sve to ostaje na teoriji, dok dečak ne usvoji kroz lični očev primer.
Sigurno ste bar jednom u životu čuli stav da više nema pravih muškaraca. Ne znaju da poprave sitne kvarove kod kuće, nemaju manire, ne znaju ništa da rade, ne znaju da se ponašaju prema ženama…
To možda i ne treba da vas čudi, budući da su u poslednje vreme očevi sve manje zainteresovani za decu, pa tako dečaci 90 odsto vremena provode sa ženama – u vrtiću i školi, 95 odsto radnika je ženskog pola.
Ako ni kod kuće ne provode vreme sa svojim ocem, neće naučiti ključne 4 stvari koje su potrebne da bi dečak izrastao u pravog muškarca!
1. Kako pobediti i izgubiti
U današnje vreme, roditelji često „nadoknađuju“ vreme koje nisu proveli sa decom skupim poklonima, i misle da su tako završili stvar. Udovoljavaju im u svemu, žele da im pruže sve najbolje, ali zaboravljaju da ih nauče da je sastavni deo života, osim pobede, poraz. I da je poraz ponekad dobar, jer nas uči važnim lekcijama. Tako dobijamo razmažene muškarce, koji u budućnosti ne umeju ni za šta da se potrude, sami izbore i na kraju dobiju, već čekaju sve na gotovo, kao kod svojih roditelja.
Foto: Dnevne.rs/pixabay
2. Ponašanje prema ženama
Iako se većina majki trudi da objasni muškom detetu da žensko treba tretirati sa poštovanjem, sve to ostaje na teoriji, dok dečak ne usvoji kroz lični očev primer, odnosno kako se on ponaša prema majci. Ukoliko majka daje sve od sebe da pokaže sinu da je lepo ponašanje prema ženama jedino ispravno, ako dečak celog detinjstva bude gledao oca koji je drzak, psuje ili čak bije ženu, teško da će naučiti nešto drugo, i to je tačka u kojoj potencijalni džentlmen postaje potencijalni nasilnik i samoživac bez manira.
Otac je najbolja osoba koja može da nauči sina kako da postane čvrst i jak, da se zauzme za sebe. Kada muškarac objasni dečaku da ljubaznost nije znak slabosti, to će lakše usvojiti nego kada mu to kaže majka – veliki procenat muškaraca (pa i onih u razvoju) misle da su žene slabiji pol i da se takva reakcija od žene i očekuje, ali ne i od muškarca. Otac (često iz iskustva) može lako da nauči svog sina kako da izbegne konfliktne situacije i tuče.
4. „Muška posla“
Današnji mladići retko znaju i sijalicu da promene, a kamoli da poprave šporet, okače luster, promene gumicu na česmi i slično. Setite se svog oca – on je verovatno kao i većina starijih muškaraca retko zvao majstora, već je znao sam da opravi kvarove po kući. Neki očevi misle da to njihov sin ne treba da radi, druge ne interesuje da im to pokazuje, ali bilo kako bilo, rezultat je nesposoban odrastao čovek koji će i za najbanalniji problem morati da traži stručnu pomoć i plaća druge za ono što je i sam mogao da uradi.
.jpg)
